Ovo nije ženski blog. Ovo je samo blog jedne žene.

  Moje ime je Aleksandra Petković. Rođena sam i živim u Srbiji. Dom delim sa svojim suprugom i dvogodišnjom ćerkom. Imam trideset i jednu godinu. Nemam određeni životni poziv, posao, struku ili karijeru. Ipak, umem raditi dosta toga. Dakle, ćerka sam, sestra, supruga i majka.

  O ne! Ovo nije ženski blog koji slavi (da se razumemo, niti kudi) pojam o ženi kao supruzi i majci. I nije blog te vrste, koji potencira bilo čije učenje, mudrost i filozofiju. Ne. Ovo su krajnje personalne, subjektivne i jednostavne priče, događaji i iskustva iz stvarnog i pravog života žene u kući. Ako neko naiđe na reči utehe, ohrabrenja, podrške, kakav savet i inspiraciju, to svemu ovome daje malo više smisla. Dakle... nema onoga: "Posao domaćice je najteži posao na svetu.", ali ni "Lako je sedeti u kući, bez posla." Baš kao ni toga da "Biti majka je najbitniji aspekt života žene, i njena dužnost.", niti da je "Majčinstvo kraj našeg života, koji se tada pretvara samo i jedino u brigu o potomstvu." Nije valjda stvarno tako da smo se toliko "emancipovale" da se trebamo raskidati na nekoliko žena iz jednog tela? U toj velikoj ženskoj borbi u dokazivanju sebi i drugima koliko možemo (ili moramo) da se ostvarimo u svim sferama života. Posao, karijera, uspeh, ljubav, porodica, lične potrebe, nešto može i da strada. Ne bih rekla da se baš divim onima koje su to uspešno izvele i savladale, ali veoma cenim taj napor, hrabrost i snagu (u pojedinim slučajevima zasigurno i žrtvu). Samozadovoljstvo i samopoštovanje najjači su motiv i neophodan uslov za kretanje u takav pohod, a ujedno i najvrednija nagrada.

  Obzirom da nemam stalno zaposlenje, većinu svakog svog dana provodim u kući. Dosadno? Ne. Zabavno? Ne. Naporno? Ne. Lako? Ne. Prosto, iz minute u minutu radim ono za čim vidim potrebu. Volim čoveka sa kojim živim, volim svoj dom, volim svoju ćerku, a i dalje volim i sebe. Od kada je mojim titulama dodato i ono "majka", u početku mi se činilo da je to sada možda neki sasvim drugi život, umnogome različit od onoga kako je moj život pre toga izgledao. Uviđam u poslednje vreme da to nije istina. Možda su neke sitnice, forme i oblici samo u detaljima izmenjeni na prvi pogled, ali srećom(?), još uvek je sve tu i na svom mestu. Nešto malo izoštreno, nešto otupljeno, nešto produbljeno, ojačano, usavršeno, ali ni u kom slučaju promenjeno. Ista sam osoba. Sa istim karakterom, osobinama, emocijama, i stavovima.

  Evo mene... Uživam u mnogim uobičajenim (ili ne?) stvarima. Volim slušati muziku i gledati filmove. Obraduje me dobra knjiga. Malo crtam, malo pišem. Nisam religiozna, nisam vernik. Ne verujem ni u horoskop. Ne verujem u korene i patriotska osećanja. Smatram da nismo jedini u ovolikom kosmosu. Volim biti našminkana i očešljana. Volim kada mi je kuća sređena i čista. Ne volim nepristojne, arogantne, prepotentne, sebične ljude. Volim svog psa i svog mačka. Ne mrzim kišu, ne smeta mi ni sneg, ali ipak najviše se radujem sunčanim i toplim danima. Volim šetnje i vožnju biciklom. Volim putovanja. Volim prirodu u najširem smislu, ali nemojte me nikada zvati na pecanje, u lov i slično - to ni u kom slučaju ne dolazi u obzir jer nema smisla. Nisam najveštiji kuvar, ali volim, i nije mi teško pripremiti porodici obrok. Uživam u igri sa svojim detetom. Volim čokoladu, mada je nikada ne pojedem mnogo. Ne uživam u alkoholu. Pijem mnogo kafe, i da - pušim cigarete. Pokušajte me ne mrzeti zbog toga. Sanjar sam. (to ne znači da volim mnogo da spavam.) Ne maštam o velikim uspesima i ciljevima, o materijalnim zalihama, slavi. Neće se svet promeniti, nije moj uticaj veoma značajan za društvo, neću ostaviti nikakav duboki trag za sobom (čak ni u snovima). Sanjam o nezavisnosti, slobodi, strpljenju, hrabrosti, sigurnosti, vernosti, ljubavi. Za sada je dobro.

  Trebala bih razviti deblju kožu. Dok ne shvatim kako da to uradim, izvolite zaviriti kroz moj transparentni pokrivač. Ovde sam naga...

Wicked Witch of the Web