02

Mar

Pripremiti dete za svet

  Šta je normalno?

  "There's no such thing in life as normal" Morrissey

  Naš mališan će jednog dana odrasti i postati svoja individua. Neminovno će se razviti u još jednu zasebnu osobu. Ništa posebno...? Programirani smo da odrastemoi da se manje ili više sami prilagodimo okolini. Na koga će naša deca ličiti? Na sebe? To volimo da kažemo, i to bi bilo lepo. Ipak smo mi uz njih dok odrastaju. I verovatno će ličiti na nas. Ili na ono što mi verujemo da jesmo. Ili na ono što bismo voleli misliti o sebi. Ili čak na ono što bismo voleli da jesmo. Tu ume gadno da se zabrlja. Lično verujem da najveće brljotine nastaju upravo kada se preterano trudimo razmišljati o tome u smislu planiranja. Da li je najmudrije dozvoliti im da uče na našim greškama? Jesmo li mi sami uz pomoć ovakvih mudrosti postali ovako sjajni kakvi jesmo? Hmmm... Neki bi rekli "iskustvo je majka mudrosti. Da ih pustimo da ponavljaju ono što je već provereno pogrešno, kako bi sami stekli iskustvo? Ima valjda i u tome nešto... Lomim se.

  Sigurno svako želi svome detetu da postane i bude srećan čovek. Etika i moral uče nas šta je to i kako biti "normalan čovek". A da li je to nužno preduslov za srećan život?

  Biti običan, jednostavan čovek, nije li to najsrećnije rešenje? Običan, bez preteranog osvrtanja na ono za šta se veruje da je normalno ili nije, i u isto vreme boriti se za ono u šta veruješ, i glasno zahtevati pravdu i svoje mesto. Ne tražiti u svakoj situaciji lakši put i igrati na sigurne karte, ali na tom putu ne skretati predaleko, putujući neshvaćen i potpuno neprihvaćen (usamljen i zbunjen).

  Usađujemo svojoj deci sve one ljudske kvalitete i vrednosti uz koje će se oblikovati u dobru osobu. Da li su kao takvi adekvatno pripremljeni za svet koji će ih dočekati? Svet u kome takve osobine ne garantuju sreću i najčešće ne pomažu mnogo. Treba li stoga ići na sigurno, i na vreme im ukazati na to da u većini životnih situacija veće šanse nude takmičarski duh, laktarenje, guranje, laganje, varanje, ponižavanje, nadmenost, neskromnost, arogancija, nepravednost, emocionalna tupost? Nije valjda?! Ja ne odustajem! Želim svome detetu da pre svega uvek bude sigurna da je ona dobra. Ne najbolja u bilo čemu, ne najuspešnija, najveštija, nego da je u određenim situacijama zadržala sve svoje kvalitete koje je čine dobrim čovekom. To će je učiniti i srećnom. Srećno dete je dobro dete. Ništa nije normalnije od toga. A srećno dete biće srećan i dobar čovek.

  Kompromis, balansiranje  iproračunatost su neophodne veštine koje ja nikada nisam savladala. Da li ih želim predočiti svome detetu? Nisam baš sigurna. Jednostavan život u kome bezuslovno volimo one oko nas, i poštujemo one koje srećemo kroz taj život, bez ikakvih težnji za ičim nedostižnim. Ono što želimo čitavom svetu, moramo ostvarivati u svojoj okolini, utičući na male stvari, i čineći najviše što možemo.

The Youngest Was the Most Loved

The youngest was the most loved
The youngest was the shielded
We kept him from the world's glare
And he turned into a killer
Retroussé nose
Turned up and mischievous
Forget-me-not eyes that cried if we ever left his side
There is no such thing in life as normal
The youngest was the most loved
The youngest was the cherub
A small boy from a poor house
Who turned into a killer
A blushed rose if he had to say ‘hello’
A lopsided grin strained to keep the shyness in
There is no such thing in life as normal
The youngest was the most loved
The youngest was the cherub
The look was all before him
With a lovely wife beside him
The youngest was the most loved
The youngest was the cherub
We kept him from the world's glare
And he turned into a killer
There is no such thing in life as normal
There is no such thing in life as normal

Morrissey

Comment