20

Feb

Kako? Zašto?

  Istina je odgovor na sva pitanja

 

Vaša deca nisu vaša deca.

  Ona su sinovi i kćeri života koji čezne za sobom.

  Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,

  i mada su sa vama, ona vam ipak ne pripadaju.

  Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,

  jer ona imaju vlastite misli.

  Možete udomiti njihova tela, ali ne i njihove duše,

  jer njihove duše obitavaju u domu sutrašnjice koji vi

  ne možete posetiti, čak ni u snovima.

  Možete stremiti da budete poput njih,

  ali ne nastojte da ih učinite sličnima sebi,

  jer život ne ide natraške,

  niti se zadržava u jučerašnjici.

  Vi ste lukovi iz kojih se vaša deca kao žive strele odapinju.

  Neka stezanje u vašoj šaci strelca bude na radost.

  Kalil Gibran

  Širom otvorene, ljubopitive, znanja željne oči deteta. Volim njen upitni pogled i volim joj odgovarati na pitanja. Bilo bi najlakše samo reći: "Ne znam! idi gledaj TV, igraj se.", računajući da će joj se sve jednom samo kazati. Roditelj mora imati odgovor na svako dečije malo, veliko, smešno ili teško pitanje. Odgovoriti im istinom, jer deca traže istinu. Čak i kada je istina da ne znamo, i tada im treba objasniti da ćemo još razmisliti, i doći do odgovora i stine u njemu. Ona nas gledaju, slušaju, prate, skupljaju, upijaju, čak i onda kada nas ništa ne pitaju, i kada nam se čini da nas ne posmatraju pažljivo. Mali čovek je "tabula rasa". Prazan list papira koji će se neminovno ispuniti, učestvovali mi u tome ili ne. Ako će taj papir jednom predstavljati sliku, sigurno ne želim da to ispadne kakva nerazgovetna besmislena žvrljotina. Želim da učestvujem makar u presudnom početku stvaranja velike kreacije. Stručnjaci navode da su prve tri godine najvažnije, verovatno i presudne u sakupljanju i slaganju informacija i podataka. Ima smisla.

  Sve su to slatki zadaci. Koja je boja, šta je to, ko je ovo, gde je nešto, koje je veliko ili malo? Za sada je lako. Očekujem uskoro i neizbežna pitanja "kako? i zašto?" Mogu li objasniti kako to da je vila devojčica, baš kao i ona, a ima krila kao leptir? Odakle dolazi Deda Mraz, i kao je moguće da svima donese poklon za jednu noć? Kako može princ da postane žaba, i obrnuto? Kako je onaj lovac uspeo da iz stomaka strašnog vuka izvuče Crvenkapu i baku žive i zdrave, i zašto je uostalom mama pustila Crvenkapu da ide sama kroz opasnu šumu? Potpuno je realno očekivati ovakva pitanja, jer današnja deca nisu naivna, a dečja je logika opasno oštra. Divan je i čaroban taj svet u kome hrabri prinčevi spašavaju prelepe princeze od nekakvih zmajeva, gde naokolo lepršaju vile, i krilati konji, praćakaju zlatne ribice i samo čekaju da im ispune želje, gde nikome ništa nenedostaje.

  Da li joj ovim pričama razvijam maštu ili je jednostavno lažem? Mislim da je potrebno  da joj naglasim kako to sve nije zapravo tako, i da to predstavlja nepostojeći lažni svet. Prevashodna mi je misija uputiti je da se kroz život i svet kreće stalno ispitujući i tražiti istinu i dokaze. U svemu i svuda, pa tako i kada je reč o najvećem pitanju. Ne bih volela da je išta zbunjuje, a religiozno verovanje je bez presedana najuticajnija zabluda, koja sa toliko rupa, nejasnoća, bez jasnih objašnjenja i sa nedostatkom dokaza, postoji samo kao navodna neophodnost. Savršeno mi je jasno, i prihvatam da je u pradavna vremena postojala potreba da se objasni sebi odakle čovek tu, odakle svet, zašto vremenske neprilike i kako je sve nastalo. Ali danas... izmišljati i verovati u neverovatne misteriozne bajke o nastanku i kreatoru... zašto? Zašto, kada je stvarnost tako jednostavna, a istina o prirodi, nastanku, razvoju, napretku - tako lepa, jasna i moćna? Nema nikakvog starog čike gore na nebu među oblacima. Tamo lete ptice, tamo se vozimo avionom kada idemo daleko, tamo oblak pravi kišu, tamo su zvezde. Nema nekog glavnog čike koji je tu da ih pazi, nagradi ili kazni. Neće ih niko kuvati večno u velikoj šerpi ako su nevaljali i ako su naljutili tatu i mamu. To nije lepo govoriti detetu, koje je kao takvo, dobro, neiskvareno i čisto.

  Često ljudi imaju običaj da svoju porodicu (sa njom, jasno, i decu) okarakterišu kao "katoličku", "pravoslavnu" "protestantsku" ili recimo "muslimansku". Na to smo toliko navikli, da i ne primećujemo kardinalnu grešku. Niko NE SME svojim stavovima i uverenjima etiketirati dete. To što je ono naše, ne znači nužno da svojevoljno prihvata sve ono što mi smatramo istinom. Ne nasleđuje se tako nešto poreklom i mestom rođenja. Nema nikakvog smisla istinom nazivati nešto što je samo slučajem i sticajem okolnosti, tu gde jeste, masovnije od nečega drugog. Da ste rođeni na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme, bili bi isto tako zagovornik i vernik religije koja tamo preovladava. A takav "getoistički autizam" i zatvorenost za sve što je različito od "našeg", jednostavno se NE SME preneti na decu. NIJE FER!

  Ne bih sada o tome kako sam uverena da je religija koren svog zla... Živeti u večnoj naklonosti i strahopoštovanju, činiti išta u bilo čoje ime... Volim da verujem da smo već iznad toga. Činite dobro sebi i drugima, radi sebe i drugih. I ne lažite svoju decu. Istina je mnogo bolja. Istina je sloboda. Veritas vos liberabit.

  * "Slobodna deca Samerhila" Aleksandar S. Nil

Comment